Intervju: bariton Marko Kalajanović

Vijugavi putevi mladih operskih pevača u Srbiji

"Dve državne operske kuće (Beograd, Novi Sad), jedna privatna kamerna (Madlenianum, Beograd) i tihi šapat o začeću scena u Nišu i Kragujevcu, samo naizgled daju mogućnost izbora i raznovrsnost. Politika ovih kuća nije blagonaklona prema uplivu mladih snaga (što je logično jer stalno zaposlenih ima dovoljno), a audicije su nepostojeća kategorija"


Piše TIJANA ĐURIČIĆ
Beograd, SRBIJA


Marko Kalajanović, mladi bariton (24) poželeo je da usavrši baratljivost svoga glasa kako bi što prijatnije izvodio duhovnu horsku muziku (tri godine provedene u crkvenom horu Mokranjac). Nakon godinu dana rada sa Ljubodragom Begovićem potpuno se inficirao operom. Dopalo mu se kako zvuče ekstremne visine i kakav emotivni naboj nosi pripremanje jedne uloge. Da, pre 6 godina prvi put je bio u operi, a danas ga italijani porede sa slavnim Etoreom Bastianinijem. Pevanje su ga učili Radmila Bakočević, Živan Saramandić, Enca Ferari, i danas je iza njega 20 solističkih koncerata (dvadeseti je protekao uz ovacije pune sale Kolarca pre nekoliko dana). Poseduje medenu boju glasa, goropadni karakter koji uz lepo oblikovane fraze daje svakoj njegovoj melodiji iskonsku snagu. Visine tenora, dubine basa, a sugestivnost velikih majstora daju mu za pravo da sa nama podeli svoje utiske o pevanju u Srbiji.

Kako postati operski pevač u Srbiji?

Zemlja koja kao folklorno nasleđe nosi sklonost ka etno melosu i narodnoj muzici zahteva konstantan trud u popularizaciji visoke umetnosti - klasične muzike. S obzirom na zakasnelo uvođenje klasike (zbog slavnih Turaka) pravo je iznenađenje što je beogradska opera 50 - tih godina dostigla renome jedna od najboljih svetskih kuća. Danas nažalost nemamo takvu sliku.

Dve državne operske kuće (Beograd, Novi Sad), jedna privatna kamerna (Madlenianum, Beograd) i tihi šapat o začeću scena u Nišu i Kragujevcu, samo naizgled daju mogućnost izbora i raznovrsnost. Politika ovih kuća nije blagonaklona prema uplivu mladih snaga (što je logično jer stalno zaposlenih ima dovoljno), a audicije su nepostojeća kategorija

Zašto bi onda neko vrhunski talentovan nakon 10 godina školovanja odlučio da se posveti operskom, a ne pevanju na splavovima?

Verujem da je jedini odgovor na ovo pitanje ogromna ljubav, ali nažalost ona je nedovoljna u današnje doba globalnih premeštanja i ukorenjenog društva spektakla.

Kako mladi pevač može da gradi karijeru u Srbiji?

Samo upornošću i velikom ljubavlju prema Srbiij moguće je zakoračiti u profesionalnu karijeru. Upornost u samousavršavanju i probijanju je primarna. Kako ne postoji uređen sistem koji bi direktno davao šansu talentovanom ili školovanom pojedincu, neophodno je stalno ispitivati okolnosti i pokušati pronaći vijugave puteve kojima se zakazuju koncerti ili pripremaju uloge. Ljubav prema Srbiji ogleda se u jasnom osećanju i odluci da ovde pripadamo i da je potrebno upravo ovde uzgajati umetničke i kulturne vrednosti, a ne bežati u možda, ekonomski sigurniji svet. Usavršavajući sebe usavršavamo svoju okolinu, društvo i državu.

Zašto i da li ostati ovde?

Talenat ne bi trebalo prodavati drugim kulturama i napuštati svoju. Takvu aktivnost doživljavam kao izdaju. Naravno, kao gost, srpski bariton, rado bih nastupao bilo gde na svetu. Volim Srbe, Srbiju i lepo mi je ovde.

Aktivne koncertne agencije koje bi afirmisale mlade umetnike, menadžeri koji bi vodili karijere operskih pevača i komunicirali sa inostranstvom, malo drugačije uređen sistem selekcije solista postojećih operskih kuća.

Sizifovski su krici klasične muzičke scene u Srbiji. Mladi umetnici ipak odolevaju brojnim egzistencijalnim iskušenjima i začarani ljubavlju te entuzijazmom, kao snažni lavovi, ostaju na zamrloj operskoj sceni Srbije.


(Objavljeno: 25.06.2009.)